МАНАСТИР ЖИЧА

Манастир Жича је српски средњовековни манастир из прве половине 13. века. Налази се у близини Краљева и припада Епархији жичкој Српске православне цркве.

Подигао ју је први краљ Србије из династије Немањића, Стефан Немањић (велики жупан 1196—1217, краљ 1217—1228). Изградња је трајала од 1206. до 1221. године. Стефан Првовенчани је такође желео да се и будући краљеви Србије крунишу у Жичи. Седам српских краљева из династије Немањића је ту крунисано.

Изузетно значајну улогу у подизању манастира имао је и његов брат, Свети Сава (1219—1233). Након стицања црквене самосталности 1219. године, у Жичи је смештено седиште аутокефалне српске архиепископије. На славу Манастира, Спасовдан, 1221. у Жичи је Свети Сава сазвао црквено-народни сабор на коме је крунисао свог брата Стефана по православном обичају, рукоположио епископе – своје ученике, светогорске монахе, и изговорио своју чувену беседу о правој вери.

Почетком последње деценије XIII века, манастир је страдао у нападу Бугара. После чега је седиште архиепископије пренето у цркву Светих Апостола код Пећи, а сам манастир је почетком 14. века обновио свети краљ Милутин (1282—1321).

Током средњег века, у Жичи су устоличавани епископи и крунисани краљеви из династије Немањића, због чега је позната и као Седмоврата.

Иако је легенда, она је изузетно поучног карактера. Врата која би за принцем који би ишао на своје крунисање била затварана симболички су представљала крај његовог дотадашњег живота. Нова која су отварана пошто би излазио као краљ представљала су нови живот у који је ступао у коме је требало да служи својој Цркви и свом народу.

Живописи

Главна манастирска црква, подигнута у Рашком стилу, посвећена је Вазнесењу Христовом (Светом Спасу). Према мишљењу академика и историчара уметности Војислава Ј. Ђурића црква Вазнесења Христовог када је била готова, постала је узор и остала то кроз читав 13. век, тиме је у историји рашког градитељства, као заметак новог раздобља, заузела кључно место. У њеној унутрашњости налазе се два слоја живописа:

• старији, настао око 1220. године и припада тзв. Златном добу српског сликарства
• млађи, настао почетком XIV века и припада сликарству из доба краља Милутина, ствараног под утицајем Ренесансе Палеолога за које се може рећи да су репрезентативни примери сликарства свог доба.

Унутар манастирског комплекса, источно од главне цркве, налази мања црква, посвећена светим Теодорима Тирону и Стратилату, подигнута у 14. веку.

Током периода османске владавине манастир је у више наврата запустео, након чега је обнављан. Између Првог и Другог светског рата, манастир је доживео велику обнову заслугом светог владике Николаја Велимировића, а велики радови на његовој конзервацији, изведени су након земљотреса који је ту област погодио 1987. године.

Постојале су Жичке повеље краља Стефана Првовенчаног и краља Радослава чији су текстови били првобитно исписани на бочним зидовима портика. Сматра се да су повеље биле исписане и у доба првих ктитора, а да су у доба краља Милутина допуњене трећом повељом која је касније уметнута, те да су је његови сликари додали када су обнављали фрескосликарство.

Уосталом, док понављање првобитног преписа повеља оснивача у време обнове изгледа сасвим прихватљиво, дотле би било тешко разуме ти жељу нових ктитора да у програму портика први пут истакну баш та три акта, стара стотинак година.

Свештеномученик јеромонах Михаило Ђусић, био је сабрат овог манастира у периоду од (1936—1945). Најистакнутији духовници манастира су били Доситеј Марјановић и Герасим Крстић.

Манастир Жича је 1979. године проглашен за споменик културе од изузетног значаја и налази се под заштитом Републике Србије.

Фото: BrankaVV, Vera Bukvic,