ЋЕЛЕ КУЛА У НИШУ

Ћеле-кула у Нишу је споменик из Првог српског устанка који је у знак одмазде тадашња турска власт у Србији изградила од лобања, погинулих српских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у бици на Чегру.

Налази се на 4 km од центра Ниша, на путу ка Нишкој Бањи. Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.

Настанак

Процењује се да је у бици на Чегру, која се одиграла 31. маја 1809. године, погинуло око 6.000 турских ратника.

Укупни губици на страни Срба се процењују на око 4.000 људи. Како би оправдао толики губитак својих трупа и опијен победом, нишки Хуршид-паша наређује да се коже са глава погинулих Срба одеру, напуне сламом и памуком и затим пошаљу у Цариград, како би показао на који начин се треба поступати са побуњеном рајом.

За сваку донету главу, Хуршид-паша је поклањао по 25 гроша. Како би једном за свагда заплашио Србе, Хуршид-паша наређује да се на источној страни Ниша у знак опомене сазида кула од камена и да се у њене зидове узидају преостале лобање погинулих војника, „тако да средина куле буде једноставна, од камена и креча а главе српских војника да се окрену у поље и узидају споља“.

Карактеристике

Кула је сазидана у периоду од јуна до јесени 1809. године, а за место изградње Хушид-паша је одабрао узвишење поред Цариградског друма, на некадашњем улазу у Ниш са источне стране, недалеко од Стамбол капије, на месту које данас заузима средиште насеља Трошарина.

Изузевши лобање палих јунака, Ћеле-кула је изграђена од малтера, камена и греда. Сачињена је од четири потпорна зида (основа је била 4,15 x 4,00 m, и дебљине 0,5 m) који су се наслањали један на други чинећи шупљу, закровљену форму, чија је првобитна висина износила 4,5 метара. У њу су узидане 952 лобање погинулих устаника, послагане у правилним редовима, којих је 14, где се у сваком реду, на сваком зиду налазило по 17 лобања.

Како су године пролазиле, зуб времена је чинио своје. Многе главе српских јунака су вађене, иако су Турци забрањивали Србима да односе лобање са њених зидина, многе главе су кришом скидане и сахрањиване у околним гробљима.

Неке главе су одношене како би представљале јединствени сувенир, док су опет друге пропадале од кише, мразова, ветрова. Иако је кула пропадала, њени страшни атрибути су и даље били присутни. По ослобођењу Ниша 1878. године, његови грађани добровољно прикупљају средства, којима се изграђује надстрешница и ограђује се кула, како би се спречило њено даље пропадање.

Године 1892. Нишлије још једанпут прикупљају потребна средства за подизање скромне капеле над читавом кулом. Задужење за пројектовање капеле припало је ондашњем цењеном архитекти Димитрију Леко из Београда. Подизањем капеле, кула је штићена од спољашњих утицаја. Ипак, штетни утицаји влаге и температуре нису у потпуности отклоњени.